Немој дизат’ брану!

У Загребу се запалио хрватски ратни ветеран. Вијест која је имала слаб медијски одјек. Да л’ би јаче одјекнуло да је умјесто себе запалио ресорног министра? Би гарант. Осим, хрватског премијера (умјесто доле) по глави би почели да се чешу и властодршци у окружењу.


 

 пише Душко Вукотић

Ми ни гуме нисмо запалили

Па ипак. У фебруару мјесецу, ове године, када смо својим протестима у парку „Младен Стојановић“ скренули пажњу на тежак положај ратних ветерана и њихових породица, кренуле су „топовске салве“ режима како смо „издајници“ и „страни плаћеници“.

Режимску артиљерију су наводили извиђачи и рачуначи у ликовима Стефана Каргановића и Емила Влајкија.

На дејства ове батерије смо били спремни и најважније је било да медији свакодневно указују на тежак положај наших сабораца.

Били смо сигурни да ће неко ипак реаговати и разговарати са нама о понижавајућих десет марака мјесечно колико у овој Републици следује незапосленог борца прве категорије, ветерана рата и цијелу његову породицу.

Муке привилегованих

Посебно тешко су нам падали телефонски позиви сабораца и команданата. Мој ратни друг који је после мене био командант исте јединице, молио је телефоном, као Кукањац Мурата:
„Немој дизат’ брану!“

Шта то радиш? Немој палит’ Владу! ‘Оћеш да пренесеш ватру из Федерације!
Имамо податке за кога радиш! – узвикивао је други отимајући му телефон из руке.
Чињеница је да ни једног од њих након тог телефонског разговора нисам ни видио ни чуо. Немам ни жеље за сусретом. Посебно не са овим што „има податке“. Он је познати „хашки цинкарош“ и живи одлично.

Онај први што је с правом бранио ненападнуту Владу, сувласник је „Алфе“. И сувласник је много чега у држави коју смо заједно градили са саборцима којих више нема или их ускоро неће бити.

Једнаки и једнакији

Разумио сам и једног и другог што вриште на сваког ко би нешто да мијења у неправедној Држави. За њих је добра и ова, оваква, никаква. Било би им свеједно и да ратни ветерани изврше колективно самоспаљивање. Важно је само да пожар не дохвати њихова царства.

Генерали и ђенерали су углавном мудро ћутали.

Опозиција је говорила како ће се све промијенити демократским изборима.

Неки саборци из наших редова ваћ тада су правили политичке дилове очекујући да ће се углавити на изборне листе „великих“. Кад им то није прошло, правили су своје листе. И остали мали и небитни. Синоћ видим њих двојицу како сами стоје у другој врсти. У првој стоје „велики“ који рата ни видјели нису.

Мањини изборно бројање, већини животно одбројавање

Ал’ шта ћемо?
Видјећемо.
Нећемо се самоспаљивати.

Очекујемо разговор са институцијама наше Државе, ма ко их чини и ма ко их буде чинио.

Ако позив не добијемо…

Ето нас непозваних. Од Требиња до Новог Града.

Оригинално објавио „Фронтал„.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *