Празници који нам долазе треба да буду наши најрадоснији дани у години.
Сваке године!
Међутим, ја се одавно тако не осјећам, нарочито од када се активно бавим борачком проблематиком. У те дане сам тужан и јако љут, схватим колико смо се отуђили једни од других и колико сам ја као појединац немоћан. Свакодневно али нарочито у дане прије наших великих празника људи ме „бомбардују” са молбама да помогнемо саборцима који су у тешким животним проблемима. Све су то тешке људске судбине, али људи су се претворили у нека створења која се радије вежу за све друго неголи за човјека. Сви се само боре за себе и не обраћају пажњу на друге. Посљедња велика „побједа” којом се неодговорни појединци ките је тај борачки додатак за све. Та „побједа” је додатних 170 мил. марака издвајања за борачку популацију, али и укидање интервенте – једнократне помоћи за борце којима је та помоћ пријеко потребна у одређеном моменту. Лично сматрам да би много корисније било да је држава повећала износе онима којима је то потребно него што се даје и Курти и Мурти. Не знам да ли знате да данас тако борачки додатак добијају и они појединци који су себи уписали и по седамдесет мјесеци у зони борбених дејстава, а поред тога имају и велике официрске пензије?
Тестирао сам мало и саборце и јако се разочарао у вези са тим мјесечним борачким додатком. Свима је јако битан, иако се ради о износу који није довољан ни за једну кафу дневно (на мјесечном нивоу).
Пали смо на испиту, све смо мање људи а све више нељуди.
Стога,
Будимо људи!
Аутор: генсек